Песме као први аранжман душе
Вероватно се свако, у неком тренутку живота, окушао у писању песама. Код мене је све почело као текстови за рок-састав у ком сам свирао. Ти стихови били су више аранжман емоције него књижевни облик – начин да изразим оно што ме је притискало или носило.
Ипак, управо тај сусрет с потребом да нешто кажем, али без јасног начина како, довео ме је до озбиљнијег, дубљег читања. То ме је потом одвело на Филолошки факултет – и заувек увело у свет књижевности и уметности.
Песме које сам писао током деведесетих и почетком двехиљадитих година настале су из потребе да се оно најинтимније изговори, али и да се свет око мене разуме – кроз емоцију, слику и музички ритам речи. Оне нису биле писане за сцену, нити за објављивање, већ као начин да се преживи, проживи и понекад узлети.
Поезија је за мене била одраз душе, мисли, бола, превазилажења – али понекад и радости. Она је била начин да се свет разуме, осети и обликује. У тим стиховима остали су трагови младалачке побуне, питања о смислу, сусрети са вером, страхом, љубављу и смрћу.
Те песме су биле део мог унутрашњег разговора, понекад исписиване на ивицама свески, на омотима, на клупама, у возовима и ноћима без сна. Оне не представљају збирку у класичном смислу, већ унутрашњи дневник једне деценије. Понекад личе на молитве, понекад на исповести, понекад на урлике. Неке су кратке као уздах, друге као вапај, а неке у форми поетске прозе. Писане су у времену немира, рата, траума, али и тишине, ослушкивања, љубавних и метафизичких трагања.
